Знаменитости Врлике


Црква Светог Николе у Врлици Храм Св. Оца Николаја (1618.)

На Духове 28.05.1972. у поноћ је изгорео са свим драгоценостима. Добровољним прилозима верника и трудом о. Симе Љубоја и других свештеника, храм је обновљен за непуне 2 године и освећен 26.05.1974. Упоследњем рату храм је претрпео мања оштећења унутрашњости. Иначе у овом храму су Чувари Христовог Гроба вршили свој обред, на Васкрс током векова. Обичај је прекинут акцијом "Олуја" хрватске војске и прогоном српског живља са тих простора.



Манастир Драговић(1395.)

Манастир Драговић се налази на ријеци Цетини у Далмацији. То је један од три историјска српска манастира у Далмацији, поред манастира Крка и Крупа. Подигнут је 1395. године. Године 1480. турска навала га је опустошила. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен, да би 1590. опет његови монаси напустили манастир због глади. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је опет напуштен, пред турском. Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир. Због нестабилног тла, на којем је био саграђен манастир, и велике влаге, по дозволи млетачке владе 1777. године је почело премјештање манастира. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа 1867. г. Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи манастирског љетописаца који је записао: "Од свих манастира Драговић је среће најхудије". Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију.
Злу судбину коју је љетописац уочио манастир Драговић је доживио и 1995. године и подјелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен. Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености. Ту се могао видјети октоих из 14.вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Ту су и кратки записи Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније српски пјесник Лаза Костић, као и Симо Матавуљ. У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године.



Црква Св. Спаса(1391.)

Налази се у селу Цетина на извору истоимене ријеке у подножју планине Динаре. Саграђена је 1391. године за време владавине босанског Краља Твртка I Котроманића. Храм је неколико пута био уништаван од стране Турака. Такође неколико пута су млетачке власти отимале храм од Срба и поклањале га римокатоличким вjерницима. Право свjедочанство да је храм православни јесте и сама оријентација храма-Олтар се налази на источној страни, што је својствено само за Православне богомоље. Такође око храма се налази српско православно гробље, и српски становници села Цетина су били апсолутно већински живаљ пре рата 90-тих година.



Врличка Тврђава - "Градина"

Налази се на тешко доступном брду изнад Врлике, не зна се година градње ни ко је покровитељ. Предпоставља се да је стара најмање 500 година. У народу је прозвана "Градина", и дефинитивно је симбол Врлике.



    Историја Врлике

  • Кратки историјат Врлике и Далмације

    Врлика је мали градић у Северној Далмацији, налази се у питомој и плодној долини између Динаре са северо-источне стране и Свилаје и Козјака са друге сране. До пре доласка Срба на те просторе, ту су живели Илири, тачније једно од Илирских племена, познатије под именом Далмати, по којима је и Далмација и добила име. Далмати су се бавили сточарством, и нису били бројни, али су били одлични стратези и екстремно храбри ратници, који су своје име уткали у историју као племе које је пружало најжилавији отпор моћној римској империји, чак више од 100 година после пада тих прстора под римску власт, и дан данас тај непоколебљиви дух живи у потомцима Врлике.
    Према раним историјским изворима Срби су почели да долазе на Балканско Полуострво у 6. и 7. веку и да се насељавају у данашње српске покрајине. Дошли су као незнабошци и пагани, али такви нису остали.С'временом су примали Хришћанство. Прво бројно крштавање Срба десило се за време византијског цара Ираклија(610-641), а друго за време цара Василија I Македонца(877-886). Ово друго покрштавање Срба, према нашем познатом цавременом историчару, Др. Ђоки Слијепчевићу, било је много успешније од првог: „Успех овог другог покрштавања Срба омогућен је појавом свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. Стварање словенског писма и превођење Светог Писма и богослужбених књига на словенски језик омогућило је да се широке словенске масе више заинтересују за Хришћанство и да га почну боље схватати“. Доцније је богомилство реметило нормалан верски живот Срба. За време турске владавине многи Срби, нарочито у Босни, да би сачували имовину и животе своје, прелазили су у ислам. Тако да је данас највећи број муслимана српског порекла. Прелаз у ислам, несумњиво, један тежак удар по српском националном бићу, чије се последице и дан данас осећају...

  • Дрина и Босна

    Према сцедочанствима раних историчара река Дрина је делила српску државу на Расу(источно од Дрине) и Босну(западно од Дрине). С обзиром да се из Босне током времена велик Срба иселио у друге покрајине, не би одвише било одвише било задржати се овде на Босни и посветити пажњу српском карактеру ове древне колевке западног Српства.
    Грчки писац Кином (1180) цпомиње реку „Дрину, која раздваја Босну од остале српске земље“. Византијски цар Константин Порфирогенит(913-959) Босну именује као „посебан предео у земљи Србији...“ Хрватски историчар и научник Ватрослав Јагић каже да је за време Бана Нинослава(1234-1240) употребљаван израз СРБЉИН. Други историчар Дубровчанин Милан Решетар, наводи да Бан Нинослав у својим повељама обележава своје поданике именом „Србин и никако другачије“. Краљ Твртко се крунише у Милешеви на гробу Св. Саве и узима титулу српских краљева: Твртко краљ Србљем.
    Босна је била некад самостална, а некад под влашћу Мађарских краљева. Под Турску власт је потпала 1463. године и под њом остала све до Берлинског Конгреса 1878. Одлуком Берлинског Конгреса Босна је препуштена аустријској окупацији, што је уствари било у анексију Босне и Херцеговине од стране Аустрије(1908), која је срећом окончана поразом и сломом Аустро-Угарске и Немачке у Првом светском рату (1914-1918).

  • Исељавање Срба у Далмацију

    Током времена а нарочито после турског освајања Босне, многи Срби су почели да се исељавају из Босне у Далмацију, потом у Лику, Банију, Кордун и Славонију, Чиме се у многоме променио етнички карактер поменутих покрајина.
    Већ крајем 13. и почетком 14. века Срби су почели да се досељавају у Далмацију, најпре као војници у служби код бана Шубића, а доцније и као насељеници, који су поред граничарске службе, почели да обрађују земљу. Помиње се да је цар Душан насељавао средњу Далмацију српским живљем Херцеговине.
    Већи таласи досељавања Срба из Босне у Далмацију запажени су за време краља Твртка, који је освојио Далмацију до Велебита 1390, те доцније, у периоду између 1413 и 1417, а нарочито после пада Босне под турску власт. Тада су турци нападали на Далмацију ратујући против Мађарске и Млетачке Републике. Бројно насељавање Срба из Босне у Далмацију запажено је у периоду између 1523. и 1527. године. Неколико хиљада Срба доселило ес у Книнску крајину 1551. Повремена и бројно мања досељавања бивају доцније.
    Чим су Турци почели да упадају у Далмацију, а нарочито после пада Клиса(1537), чиме је коначно престала Мађарска власт у Далмацији, Хрвати су у страху и паници напуштали своја одњишта и бежали пред Турцима, склањајући се у приморске градове који су држали Млечани. У опустошене крајеве Турци су насељавали Србе да обрађују земљу и да им плаћају Харач. Отприлике у исто време када су продирали у Далмацију, Турци су почели са нападима на Лику и Крбаву, које су потпуно освојили до 1527. године. Потом су освојили и Банију. Лика и Крбава осташе под турском влашћу 160 година, а Банија 100 година.

  • Српске богомоље у Далмацији

    Срби-исељеници из Босне дошли су у нове крајеве празних руку, али не и празних душа. У нову постојбину донели су са собом своје верно очувано Православље, најдрагоценији бисер своје душе, чврсто решени да његово непрекидно егзистирање обезбеде својој деци и да га овековече подизањем православних храмова, духовних светионика, у којима ће се Богу молити и кроз које ће млађе генерације васпитавати. И тако где год је никло ново српско насеље у Лици и Далмацији, ту је ускоро никла и нова српска богомоља. Једна од најстаријих цркава је црква Св. Спаса, подигнута за време Краља Твртка на извору Цетине(1390). Из тога доба помињу се српске цркве у Клису и Брибиру. Доцније су подигнуте многе цркве у српским насељима широм Лике и Крбаве, Баније, Кордуна, Далмације и Славоније.
    Из чињенице да је највећи број досељеника из Босне био православне вере да се закључити да је православље било јако у Босни, кудиикамо јаче него римокатолицизам. Притиском богомила, а доцније муслимана, није могао поколебати Србе у њиховој вери. Напротив, из те борбе са иноверницима, Срби су увек излазили јачи, чвршћи и постојанији у својој вери.
    Поред парохијских цркава, Срби су по доласку у нове крајевеподизали и своје манастире, чак и раније него цркве.
    Манастир Крупа под велебитом близу Жегара сазидан је 1317. године настојањем добеглих калуђера и сабраће манастира Крупе у Босни, шчедром помоћи српских краљева Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана, као и жртвама племенитог српског народа.
    Потом 1350. године појављује се друга тврђава српског православља – манастир Крка, близу Кистања, покрај реке Крке. Овај манастир је сазидан изобилном помоћи Јелене, удове бана Младена Шубића, сестре Цара Душана Силног. Иницијатива за подизање манастира дошла је од Јелениног исповедника, о.Рувима. Манастир Крка је нарочито значајан по томе, што је у њему отворена и радила прва српска богословија у западним крајевима.
    При крају XIV века (1395) појављује се и трећа звезда на небу црпског православља – манастир Драговић у Врличкој крајини, близу села Кољана, који су саградили досељени Срби из Босне.
    1602. Основан је манастир Гомирје у Горском Котару. Основали су га калуђери манастира Крупе, који су после пада Клиса(1596) побегли из Далмације, испред турског зулума у Горски Котар.
    Помињу се два манастира: манастир на Мудрушу код Огулина и Комовина између Петриње и Двора. Нажалост, ова оба манастира су затворена и опустошена на захтев римске курије.

  • Турци

    Живот Срба под турском влашћу није био лак. Турци су чинили нечувена зверства. Према Адаму Прибићевићу Турци су извршили преко 30 већих и мањих покоља Срба у крајевима у којима су владали (1574-1596). Један од најкрвавијих турских злочина био је покољ Срба у Босни и Херцеговини (1655), који је починио Али-паша Ченгић са својом војском. Турци су били познати по осветољубивости. Са садистичким бесом светили су се хришћанима. Историја турског утврђења - Клис то најбоље показује: Ускоци из околине Клиса, потстакнути од неког сплитског племића, преотму Клис од Турака 1596. године. То разјари Турке, те ударе са јаком војском и поврате Клис после два месеца. Тада почну тако немилосрдно да се свете хришћанима, да је велики део Срба из Клиса и околине напустио своја огњишта и пребегао у Горски Котар, населивши се у Гомирје, Врбовско и Моравице.
    Где год су владали, Турци су наметали на народ велики порез „харач". То је народу дојадило, па се почео да диже против Турака. Тако српски војвода Тодор дигне буну 1640. и после победе над Ода пашом, пређе кроз Петрову Гору у ћесаревину са приличним бројем народа, који насели на простору око Купе до Петриње. У ове исте крајеве доцније стигне и војвода српски Брадић (1680) са 120 српских породица.
    Незадовољство против Турака је све више расло међу Србима. У Далмацији почеће ускоци да деле мегдан с Турцима. Својом борбом против Турака ускоци су много задужили Млетачку републику. Познато је да је сердар Јанко Митровић са својим ускоцима одбранио Шибеник од Мехмед-паше Текелије, који је напао овај приморски град са 40.000 Турака (1647). Охрабрени том победом, ускоци ће продужити борбу против Турака за идућих 70 година - све до Пожаревачког мира (1718).
    После пораза код Шибеника Турци ће доживети још један пораз у приморској крајини - у Гацкој Долини, на коју је кренуо али-паша Ченгијћ са 8.000 Турака и то после оног покоља Срба у Босни и Херцеговини. У Гацкој долини тек су се били сместили Срби, који су дошли из Босне, из Усоре. Кивни на Али-пашу због покоља Срба у Босни и Херцеговини, дигну се они (1663) и дочекају Турке и одиста освете своју српску браћу које је Али-паша побио у Б и X. Турци су били до ногу потучени. Имали су 2000 мртвих и 256 заробљених војника.
    Победа у Гацкој долини толико одушеви Србе да они организују јак напад на Турке са свих страна (1864): Из Далмације крену 20.000 Срба под командом прослављених ускока: Јанковић Стојана и Смиљанић Илије; из Лике -12.000 Срба ударе на Турке под водством Радоша, Јована, Мијојла, Саве, Мароја, Вука и Вучка; из Крбаве поведу Србе против Турака: Добривоје Кнежевић и Предоје Заклан, оба из Бунића. Устанак против Турака убрзо заталаса и Србе из Жумберка (1685), затим Србе Гомирја, Плашког и приморске крајине. У исто време и Срби у Босни поздравише устанак хришћана против Турака, те се многи међу њима придружише српским устаницима и заједно са Сарајевским митрополитом Атанасијем Љубојевићем пређоше у Банију и очистише је од Турака (1688)... И тако од 1683. до 1699. године, Лика, Крбава и приморје беху ослобођени од Турака, што је признато Карловачким миром (1699).
    Према статистичким подацима из тога времена у Лици и Крбави било је 1699. године 14.000 српских породица; буњевачких 160 породица; хрватских и крањских - 250 породица; покрштених турских -100 породица. А у Банији 1739. било је 15.000 српскога народа.
    За време турске владавине, исто онако како је страдао српски народ тако су страдала и жаришта његовог верског, националног и културног живота. О томе најбоље сведочи горка судбина српских манастира. Знали су Турци врло добро, како важну улогу у животу Срба играју њихови манастири, како у чувању православне вере тако и у буђењу и јачању националне свести, те су непрестано држали око на њима, тражећи да их окриве за било шта, па да онда на њима искале свој гњев.
    Манастир Крупа је два пута страдао од Турака: први пут (1502) био је потпуно опљачкан. Калуђери су из њега побегли у манастир Крку, одакле су се повратили тек после склопљеног примирја између Турака и Млечана (1503); други пут (1620), опет с намером да га опљачкају. Калуђери им се супроставе. Турци не само опљачкају него и запале манастир, чак и убију једног калуђера. Остали калуђери се разбегну и тек после 22 године поврате у потпуно пуст манастир (1642). Слична судбина задесила је и манастир Драговић. Турци га нападоше (1480), опљачкаше, а калуђере растераше. Тек после 20 година, калуђери се повратише и с тешком муком отпочеше обнову манастира. Турци по други пут нападоше манастир 1619. године. Због неподношљивог турског терора, калуђери су били приморани да напусте манастир и оду у Грабовац, тако да је манастир остао пуст. Доцније дође ред и на манастир Крку (1647). Сматрај ући манастир Крку главним центром ускочке активности и националног организовања народа, Турци, после пораза код Шибеника, ударе на манастир, опљачкају га и запале. Калуђери избегну у Задар. Са њима избегну и 70 ђака Крчке богословије (то је уједно био и крај ове важне верско-просветне установе, којаје играла важну улогу у подизању и васпитавању свештеничког подмалдка пуне 32 године).

  • Пожаревачки мир

    Срби Далмације су се борили против Турака све до Пожаревачког мира, када је цела Далмација дошла под власт Млетачке Републике. Босна и Херцеговина су остале под турском влашћу и после Пожаревачкг мира све до Берлинског Конгреса. Српски народ је био незадовољан турском управом. Не само православни, већ и поисламљени Срби испољавали су своју огорченост против турских зулума, која је дошла до изражаја кроз неколико буна подигнутих против турског насиља, као што су биле: Дадићева буна (за време Првог српског устанка); Хусејинова буна (1832); Кедићева и Ризванбеговићева буна. Незадовољство Срба против Турака достигну врхунац, кад Омер-паша поче да купи оружје од народа у Херцеговини, који убрзо захвати и Босанску крајину (1875). У западној Босни Србе је предводио искусни устаник Голуб Бабић, родом из Трубара. С њим су били о. Каран, Петар Крецо, Триван Амелица и још многи храбри синови Босне, ратујући против Турака пуне три године и наносећи им тешке губитке. У устанку је учествовао и кнез Петар Карађорђевић под именом Петра Мркоњића... Турска је изгубила рат и одлуком Берлинског Конгреса (1878) изгубила Босну и Херцеговину.
    Пожаревачким миром цела Далмација је потпала под власт Млетачке Републике. Нажалост, ни Млетачка владавина није много усрећила Србе. Као штоје Аустрији и хрватским грофовима у Лици и Приморју сметало православље српскога народа, тако је оно сметало и млетачкој власти у Далмацији. И зато су Млечани, удружени с римском куријом, почели да чине све могуће да одвоје Србе од Православне цркве и да им наметну унију. Чак су наметнули Србима унијатског епископа, Мелетија Типалдиа, који је са римским бискупом вршио стални притисак на православне Србе. У том прозелитском беснилу, нарочито се истакао задарски надбискуп Вићентије Змајевић, којије забранио православним свештеницима да врше свештенорадње без одобрења римокатоличког бискупа, а православним Србима у Скрадину забранио је зидање нове цркве... Скоро све истинске српске православне епископе млетачке власти и римска курија прогнали су са њихових епархија: епископа Никодима Бусовића, епископа Стефана Љубибратића, епископа Симеона Кончаревића.
    Када је Србима дозлогрдило држање Млечана и римокатоличких бискупа и свештеника, они подигну буну, најпре у Буковици, Котарима и биоградском приморју (1704) под водством опа Петра Јагодића-Куриџе, а потом (1705) у влричкој крајини од водством драговићског калуђера Исаије - са 700 наоружаних војника. Оба устанка су били у крви угушени. Поп Куриџа је стављен у затвор, у коме је чамио 40 година. Слеп и непокретан пуштен је из затвора 1746. године. После три године умро је у Задру. Калуђер Исија је отеран на доживотну робију.
    Миром у Камформији престалаје млетачка владавина у Далмацији (1797). Истра, Далмација и Бока припале су Аустрији.

  • Аустрија и Хрвати

    Многи Срби који су живели у крајевима окупираним од Турака прелазили су у ћесаревину, верујући да ће се у њој човечније поступати с њима. Нажалост, у томе су се преварили. Нашли су се под ударом двају непријатеља: Аустрије и Хрвата. Аустријске власти су употребљавале Србе као војнике -граничаре, а хрватски грофови захтевали су од Срба не само да их чувају и бране од Турака, већ и да раде на њиховим имањима као кметови. Аустријске власти, додуше, цениле су Србе као добре војнике и давале им плату, оружје и земљу, али су знале и силу да употребе против Срба, као што је случај био у Петрову Селу.
    Хрватски грофови су били и су више сурови према Србима. Не само да су тражили да им Срби раде као кметови, већ су тражили да им и „харач" плаћају. Такви захтеви су огорчили Србе до те мере, да је између њих и грофова дошло до сукоба (1642),у ком су Срби победили. Чак је и аустријска војска интервенисала у корист Срба. Специјална комисија је повукла границу између грофовских имања и српских насеља.
    И аустријским власитма и хрватској властели је сметало што су Срби православне вере. Удружени са римском куријом, они су све чинили да одврате Србе од њихове вере. Хрватски бискупи и свштеници су предњачили у том погледу. Тако је бискуп Мартин Борковић толико мучио Србе на своме имању у Градишту близу Топуског разним наметима, да су се Срби побунили 1701. год. Кад су бискупи и грофови видели 500 Срба од оружјем, уплашише се и почеше друкче третирати Србе. Да је бискупима пошло за руком да Србе поунијате, не би никад дошло до сукоба међу њима.
    Не само да хрватска властела нису била наклоњена Србима, већ и највећи део хрватскога народа није им био наклоњен. Само у случају турске опасности, и грофови и бискупи и народ били су мекши према Србима, очекујући да ће их Срби, као извежбани војници, бранити од Турака и највећи део борбе носити на својим плећима. А кад би опасност прошла, они би поново испољавали своју нетрпељивост према Србима. Истина, било је у том погледу изузетака, као што су били кнез Гаспар Франкопан и карловачки подђенерал Тјуро Франкопан, који су ценили ратничке особине Срба. Овај последњи је довео доста Срба из Усоре (Босна) и населио их у делу Лике, који је припадао Аустрији - око Оточца, по Гацком пољу и Залужници, Шкарама, Дољанима итд., који ће, као што смо раније казали, пре но што се сместе имати добар окршај са Али-пашом Ченгијћем, у ком ће Али-паша бити страховито поражен.
    Међу хрватским генералима и племићима било је и таквих за које се према њиховој садистичкој и крволочној природи може без претеривања рећи да су били претече Павелићевих усташа. Адам Прибићевић наводи два примера. Један се односи на карловчког ђенерала Вука Франкопана, који је наредио џелату да судског изасланика свуче до гола, метне му катанац на окрајак, ишиба га и измлати пред народом; исто тако да избије корбачем његовог пратиоца ида га сасвим гола повали на леден камен и сву ноћ полива леденом водом.
    Други пример се односи на хрватске племиће Ивана Банског и Гашпара Блажевића, који су дозвали себи судца Петра Турковића и тако га измрцварили, зграбивши псето за реп и тукући га псетом да је од тога после умро.
    Налазећи се под ударом Аустрије и хрватских племића Срби би много горе прошли да нису били храбри војници, па су их се сви бојали. Но и поред тога Срби су, ако не на бојном полљу, оно у верском животу претрпели огромне губитке. Неколико српских насеља остали су жртве римокатоличког презелетизма: Срби који су се доселили у Лич и Крмпот били су доцније поримокатоличени; истина, сачували су свој језик, па чак и крсну славу, али нису остали у крилу своје Православне цркве. Срби у Прилишћу су преведени у римокатолицизам. Њихова црква св. Илије је претворена у римокатоличку цркву св. Ленарта. Суседнасела Мариндо и Росопајник такође пређоше у римску веру. У том нечасном послу главну улогу је играо гроф Никола Зрињски. Слична судбина је задесила Жумберак, стари град на граници Хрватске и Крањске, усред „ускочке горе". Жумберак је имао 4.500 Срба 1597. године. Сви су они доцније на силу поунијаћени. И данас у Жумберку има две трећине унијата и једна трећина римокатолика. Два српска манастира: на Мудрушу код Огулина и Комоговина између Петриње и Двора су затворени и опустошени на захтев римске курије.
    Хрватски племићи, у тежњи да потпуно искорене православље, тражили су на Угарском сабору (1741) да се законом забрани православна вера на подручју Хрватске. Царица није усвојила такав захтев, због рата са Пруском, у којем су јој Срби и те како били потребни. Исти захтев су хрватски племићи поновили 1764. године. И овај пут је Царица одбила њихов захтев, по савету министра Бартенштајна.
    Као што је било тешко Србима у Лици, Банији, Кордуну и Приморју под аустријском влашћу, тако је било тешко и Србима у Далмацији. Кад је престала млетачка владавина у Далмацији, њен антисрпски и антиправославни рад продужила је Аустрија од 1797. до 1805. године и од 1813. до Првог светског рата.

  • Далмација под Француском

    Од 1805.до 1813. Далмацијаје подпадала под француску власт. Иако је француска владавина у Далмацији била кратког века, она је остала у лепом сећању код Срба, јер је тај кратки период био време релативног мира и слободе вероисповедања.
    1813. године Аустрија је од Француза преузела власт у Далмацији. Одмах је ступила у везу са епископом Бенедиктом Краљевићем и приволила га на унију, што је Србе толико огорчило да му је неколико завереника направило заседу у Шибенику на Духове, коју је он избегао, али је одмах после тога побегао у Задар, затим из Задра у Италију. Његов викар, архимандрит Герасим Зелић, био је веран својој Православној цркви, па је зато морао да страда као и сви други црквени предводници пре њега. Одмах је био позван у Беч, одатле спроведен у Будим, где је остао у притвору све до своје смрти.
    Прилазак унији еископа Бенедикта Краљевића одразио се у извесној мери на његову епархију. Двојица свештеника, Петар Кричка у Кричкама и Макро Бусовић у Баљцима, из најсебичнијих побуда - да би избегли одговорност због свог неморалног живота -одлуче да пређу у унијате (1832). Аустријске власти и римска курија са одушевљењем поздраве ту њихову одлуку. Доцније приђу унији неки појединци из Великог Дрниша и Петрова Поља. Тако је у Далмацији по званичној статистици (1846) било 878 унијата и то: у Дрнишкој општини - 694 особе; у Врличкој -148; Книнској 33; Макарској - 2; и у Задарској -једна особа. Исте године у Далмацији је било 77.190 верника Српске православне цркве.
    За време далматинских епископа - Јосифа Рајачића, Јеротеја Мутибарића, родољубивог Стефана Кнежевића и ученог Никодима Милаша ситуација се мало поправила. Верски живот је текао боље и организованије, али не никад без узнемиравања и ометања од стране аустријских власти.

  • Берлински Конгрес

    Као што је раније наглашено, одлуком Берлинског конгреса (1878) Турска је изгубила Босну и Херцеговину. Одлуком истог конгреса, окупачција ових двеју српских покрајина препуштена је Аустро-угарској, која их је анектирала 1908. године. Период Аустро-угарске владавине у Б и X био је период нових искушења и страдања за српски народ. Аустро-угарске власти у савезу са римском куријом отпочеше једну систематску пропагандну акцију против српства и православља, измишљајући и уводећи неки босански језик уместо српскога, избацујући ћирилицу, уводећи латиницу, доводећи бискупа Штадлера уместо народног човека Вујичића. Опасност унијаћења православног живља остала је све очигледнија, иако су становници Б и X претежно православне вере. Број становника римокатоличке вере у Б и X у то време био је мали: „Изузевши неколики број кућа у околини Травника и Јајца, нешто мало око Требиња и Бање Луке, нигде у Б и X нису се могли наћи католици, нарочито у масама насељени; и што их је било, то су већином били растурени и у незнатном броју... Али окупација Б и X отворила је широм врата прозелитизму римске курије, који је још више ојачао анексијом Б и X, 1908. године.
    Српски народ у Б и X је био гњечен и у верском и у националном погледу. Што је више био притискиван то је све више почео даиспољава своје незадовољство. До експлозије је морало доћи. И она је дошла на Видовдан 1914. године, кадаје аустро-угарски престолонаследник принц Фердинанд изазивачки посетио Сарајево; тада га је дочекао смртоносним револверским метком млади Србин из западне Босне, син Босанског Грахова, Гаврило Принцип. Убиство принца Фердинанда је разјарило Аустро-У гарску и Немачку и оне су ускоро објавиле рат Србији. Тако је почео Први светски рат (1914), који се после тешких четверо-годишњих борби ипак срећно завршио по Србе и Савезнике (1918). Све српске земље биле су ослобођене. Све српске покрајинске Цркве нашле су се уједињене под крилима заједничке мајке - Српске Православне Патријаршије. Све српске земље нашле су се у оквиру нове државе, краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је доцније добила заједничко име: Краљевина Југославија. Нова држава. нажалост, није била дугог века. Цело време њеног остојања (1918-1941) било је испуњено политичким трзавицама и потресима.